Emulator je softver koji oponaša dizajn i funkcionalnost nekog hardvera. Dozvoljava ljudima da pokreću softver dizajniran za specifičan hardver na kompletno drugačijem sistemu. Terminologija simulatora i emulatora se često upotrebljava sinonimno. No ipak, razlikuju se u mnogim aspektima. Simulacija ima za cilj da oponaša originalni softver na drugoj mašini dok emulator zapravo pokreće originalni softver na "pogrešnom", to jest, hardveru konstruisanom putem kompjuterskog koda.

Primer ove razlike je ako bismo imali igru koja je dizajnirana za konzolu, pri čemu je konzola bila originalna ciljna grupa. Programeri ove igre su zatim želeli da naprave verziju koja bi se pokretala na kućnom računaru. Da bi to uradili, koristili bi deo originalnog izvornog koda za konzolnu verziju i ponovo kreirali druge delove koda da bi napravili novu verziju igre. Ova verzija bi imala isti izgled i osećaj na kućnom računaru kao što je imala na konzoli. Ovako funkcioniše pristup simulatora. Sa emulatorom dizajniranim da emulira originalnu konzolu na kućnom računaru, pokrenuli biste originalnu verziju, čime biste dobili isti izgled i osećaj.

Simulatori za određeni program generalno daju bolje rezultate od onoga što se postiže emulacijom. Iako razlika u rezultatima između emulacije i simulacije može dostići tačku u kojoj korisniku nije očigledno koja je metoda korišćena. Glavna prednost pisanja emulatora u odnosu na simulator je to što ćete moći da pokrenete mnogo različitih programa dizajniranih za taj hardver, dok će simulator generalno biti jednokratna stvar. Izuzetno je težak zadatak, ako ne i skoro nemoguć, pokrenuti program za jedan sistem na drugom "pogrešnom" sistemu bez korišćenja emulacije ili originalnog izvornog koda.

Grana u kojoj emulacija ima jako bitnu ulogu je upravo emulacija konzola za video igre. Kao što je ranije i spomenuto, emulacija najviše vredi ako emuliranjem samog sistema imamo pristup velikoj količini softvera za taj specifičan sistem. Upravo su konzole idealan kandidat za poduhvat kao što je emulacija. Posebno PlayStation poseduje specifičnu arhitekturu i niz jedinstvenih hardverskih komponenti, zbog čega bez prave emulacije praktično nije moguće pokrenuti originalne igre na modernim računarima. Zbog toga su emulatori kao što su PCSX2 ili RPCS3 izuzetno složeni projekti. Oni moraju verno reprodukovati ponašanje konzole, omogućavajući da se na potpuno drugačijem sistemu pokrenu igre koje su originalno pisane za PlayStation hardver. Upravo tu se vidi koliko je kompleksan, ali i važan, zadatak emulacije u odnosu na simulacije.